четвртак, 19. април 2018.

Новосадски мрачни спокој: Dark Tranquillity и гости (СКЦ-НС Фабрика 18/04/2018)

Текст и фотографије: Антонио Ј.
Синоћ су по први пут у Србији (СКЦ Фабрика Нови Сад) наступиле легенде гетербуршког мелодичног death метала Dark Tranquillity, потпомогнуте бендовима Divided и Miracle Flair. Иако је требало да нас Швеђани  много раније почасте својим гостовањем, после синоћњег концерта им се може опростити досадашње „игнорисање” овдашње публике. Без имало премишљања могу рећи да сам и више него презадовољан оним чему сам имао прилике да присуствујем.


Још једном су организатори (MH Concerts и Serbian Hellbangers) били на висини задатка, те је све протекло без проблема, а по плану и програму. Као што је и било најављено, тачно у 20:00 су се (у том тренутку малобројној) новосадској публици представили Divided из суседне Мађарске.

Ова петорка можда и није била најбољи избор за предгрупу, али с обзиром да су у готово последњем тренутку упали уместо претходно најављених 5Rand, више прија чути живе инструменте уместо плејлисте са компа. Што се њихове музике тиче, не могу рећи да су ми се нешто посебно свидели: та мешавина разводњеног industrial метала и eurodance попа је занимљива само у ретким случајевима и на кратке стазе. Да су којим случајем наступили на неком техно фестивалу, верујем да би оставили већи и јачи утисак на слушаоце. Веома мало њих је приметило када је један од гитариста сишао са бине и свој перформанс наставио као део публике. Сам наступ им је био просечан: иако уиграни и са дефинисаним cyberpunk / Mad Max визуелним имиџом, нису се (барем мени) наметнули као бенд који бих с времена на време преслушао на Јутјубу.


Швајцарски Miracle Flair су ме подсетили на Dust in Mind који су прошле године били предгрупа Pain-у. Модерни / алтернативни / полусимфо метал са подоста семплова, симпатичним солажама, мелодичан и питак. Иако сасвим коректно звуче, највећи минус у музици им је то што су ограничени семпловима који иду у позадини, а који сем electro звукова садрже и пратеће вокале и деонице за другу гитару (која им и те како фали).

Но, чињеница је да су на сада већ много већи број присутних деловали боље него њихови претходници, чак и поред повремених проблема са звуком који је на моменте деловао или мутно или шупље. Иронија је да су тек на последњој (можда и најбољој) песми звучали перфектно, пошто се баш у њој могао чути потенцијал који свакако имају (иако су, релно, још један у мору стилски сличних бендова). Руку на срце, четворка предвођена Саром Конор за миленијалце (Никол Хартман) је својих четрдесетак минута искористила да се добро забави и да на лежеран начин загреје публику за звезде вечери.


Око десет до десет сам се искључио од свега што се дешавало око мене, с обзиром да су Dark Tranquillity управо тада кренули са својим готово стоминутним сетом. Само њихово име перфектно описује моје синоћње душевно стање: тај мрачни спокој што коначно имам прилике да уживам у музици једног од оних веома драгих бендова који су обликовали мој музички укус. И поред тога што ме њихов последњи албум није одушевио, то ни најмање није утицало на моја очекивања.

Свесно их нисам слушао пар недеља пре концерта, а такође нисам ни гледао каква им је сет-листа била током ове турнеје. Једноставно сам желео само да их чујем уживо, макар и да су свирали само песме са Atome. И, како ми је било? Просто савршено! Јес' да је звук у првом реду био лошији (вокали су били доста тиши у односу на инструменте и семплове), али то није сметало да се у потпуности сјединим са музиком све док ме не опаучи неко из екипе која је правила шутке, хех.

Иако овом турнејом промовишу последњи албум, у сет листи им се (стандардно) нашло неколико „проверених” песама, тако да је та мешавина учинила да стотинак минута просто пролети. Да су цео сет поновили, мислим да никоме од присутних ни то не би било довољно. Комплетна, заокружена прича у којој доброг расположења, позитивне енергије и предобре музике уопште није мањкало.

петак, 30. март 2018.

Комбо #45

Пише: Антонио Ј.

Neter: Infernus
Овај шпански бенд је својим трећим албумом љубитељима death метала пружио веома фину посластицу. Комбинација брзе, технички прецизне и заразне свирке чини Infernus издањем које се не сме пропустити. Бендови који објављују оваква издања не измишљају топлу воду, не покушавају да унесу било какву пометњу "хармонији" жанра, већ раде оно што и треба да раде: разбијају! Neter гравитирају негде између техничког и класичног death метала, не правећи веће искораке ни ка једном од њих. Оштри рифови, галопирајући blast beat, харшоидни growl вокал, транзиције из брзих у спорије деонице - све је ту. Њихова музика ме подсећа на Vader, Morbid Angel и Zyklon. То говори сасвим довољно. Стога не часите часа, већ што пре набавите ово издање. 5/5.

Mors Subita: Into the Pitch Blacк
Mors Subita је један од бољих финских бендова, барем што се комбинације модерног melodeath звука са thrash металом тиче. Иако постоје још од 1999, први албум су објавили тек 2011. године. Into the Pitch Black им је трећи по реду, а највећа врлина му је то што је истог квалитета као и љеговим претходницима. Нажалост, то му је и највећа мана. Бенд није еволуирао што се звука тиче, већ је само наставио неку своју причу. То није нужно лоше, далеко од тога. Проблем је што се држање за проверене ствари може обити о главу. На сву срећу, ова четворка зна шта им је чинити, те свом публикуму нуди једно сасвим коректно издање које красе добре нумере и продукција на високом нивоу. Музика ме асоцира не мешавину старог и новог Soilworka, само без чистих вокала. 4/5.

DarkTower: Eight Spears
Из Бразила нам долази DarkTower, веома занимљив blackened death метал бенд. Одмах ћу написати да албуму Eight Spears очајнички фали квалитетнија и упегланија продукција која би на видело изнела сав квалитет овог бенда. Далеко од тога да је продукција лоша, само што није на нивоу на ком би требало да буде. Ако волите Dimmu Borgir, Dagor Dagorath, Naglfar и SevenSins, дакле блекерај у коме има доста мелодичних деоница, ово је права ствар за вас. Свидело ми се што се може чути и доста утицаја скадинавске melodeath школе са средине деведесетих година прошлог века. Други минус који бих навео је везан за трајање нумера - без проблема је готово свака могла бити краћа у просеку од минут до два. Но, то је само мој утисак после дводневног интензивног преслушавања. Генерално сам уживао у ономе што сам имао прилике да чујем, те албум без премишљања препоручујем. 4/5.