среда, 05. јул 2017.

Kombo #22


Petrovački "Straight Up" su pre nekoliko dana objavili svoj debi album, nazvan jednostavno "Straight Up". Ono u čemu sam imao prilike da uživam se najprostije može opisati kao miks repkora, metala i NU-a. U samom zvuku se mogu čuti uticaji ponajviše "Korna" i "Limp Bizkita", ima tu i "Biohazarda", "Slipknota", a ono što se meni najviše svidelo je to što su me podsetili na prva dva albuma švedskih "Headplate". Pesme su i na srpskom i na engelskom, volali idu od čistih, preko growlovanja, pa sve do tipičnih ritmičnih (reperskih/hoperskih). Sa idejne, izvedbene i produkcijske strane nemam nikakvih zamerki. Nenametljivo izdanje, ali veoma kvalitetno. 9/10.

"Worthless" je jedan od najboljih death metal bendova koje sam otkrio ove godine. Ova finska ekipica veoma dobro zna kako da napravi izdanje kojim se kupuje poveća grupa fanova dotičnog žanra. Ljubitelji "Gorefesta", "Minushumana", "Entombeda" i "Dismembera" će biti zadovoljni onim što se na albumu "Grim Catharsis" može čuti. Pesme su uglovnom srednjeg tempa, ali ima i onih umereno brzih. Dakle, klimanje glavom i davanje tempa stopalom su zagarantovani. Samo, pazite da se ne zanesete previše, pogotovo ako album slušate putem mobilnog dok ste u gradskom prevozu. 10/10.

"Vintersorg" nikada do sada nije imao loše izdanje, a tako će, izgleda, biti i u budućnosti. "Till Fjalls del II" donosi nastavak svega što je bend radio od albuma "The Focusing Blur" iz 2007. godine. Usuđujem se reći da je upravo izdanjem nađena prava formula koja uspešno uklapa duh prvih albuma sa tehničkim i stilskim napretkom na potonjim izdanjima. Produkcija je, standardno, predobra. Andersov vokal smatram jednim od najkarekterističnijih u metal svetu, rame uz rame sa Vorteksovim. Ako volite miks melodičnog epskog pagan-folka, black i prog metala i ako vam pritom ne smeta što pesme nisu ispevane na engleskom jeziku, onda vam itekeko preporučujem ovo izdanje. 10/10.

Kada prvi put čujete "Æther Realm", pomislićete da dolaze iz neke finske ledare. No, ovaj folk/melodeath bend dolazi iz Grinvila u SAD-u, a "Tarot" im je drugi album po redu. Muzički podsećaju na novije radove (čuda mi, čuda) "Eternal Tears of Sorrow", s tim što su daleko od pukog kopiranja, već nose svoj pečat. Iskren da budem, nekome ko se tek upoznaje sa ovakvim zvukom bih ovaj bend naveo kao odličan izbor, možda i najviše zbog toga što u svojoj muzici imaju pregršt veselih melodija. 8,5/10.

Melodični doom/death metal koji "Evadne" izvode je takav da baš i ne može kupiti ljude koji nisu fanovi navedenog podžanra. Ima onih koji vole samo neku (nazovimo to kao) srednju fazu "Paradise Losta" ili albume od "My Dying Bride" koji nemaju growl vokale, ali generalno ne slušaju ništa drugo od bendova sličnog usmerenja. "A Mother Named Death" nije za takvu grupu ljudi, već za sve one koji vole sporu i tešku muziku ispunjenu melanholičnim melodijama i mračnom klavijaturnim deonicama. Ovaj album je daleko od epohalnog: poseduje sve ono što je veliki broj bendova odavno odsvirao, ali je i pored toga veoma prijatan za preslušati. 7/10.

Austrijski "Infected Chaos" me stilski potsećaju na "Vomitory", što je u samom startu plus. Ima tu i malo "Blood Red Throne", "The Wretched End" i, čini mi se (teških za izbegnuti), geterburških caka i finesa. Brzo, oštro, melodično i zarazno. Nije melodeath u pitanju, ako vas kojim slučajem ovo "melodično" u prethodnoj rečenici buni. Sve u svemu: album "The Wake of Ares" kida! Nije baš za maksimalnu ocenu, ali nekih bitnih zamerki nemam. 8,5/10.

Slučajno saznah da "Seether" imaju novi album. Ovi južnoafrički post-grandžeri na ovogodišnjem izdanju "Poison the Parish" nude apsolutno isto ono što nude od svog osnivanja. Njihova muzika ni za pedalj nije idejno napredovala od stila po kom su prepoznatljivi. Naravno, imaju oni veoma, veoma dobrih pesama u svom opusu, kao i albuma, da ne grešim dušu. Ali, problem u tome što je većina njihove diskografije ispunjena izdanjima koji imaju pet ili šest odličnih numera, par onih osrednjih i gomilu filera za koje im je najverovatnije bilo žao da ih ne iskoriste. Da se razumemo, svako njihovo izdanje je slušljivo, ali upravo te pesme koje sam nazvao filerima učine da užitak bude nepotpun. Ipak, ne sumnjam da će hardkor fanovi biti prezadovoljni. 7/10.

"Stone Sour" i dalje imaju vatre u sebi, ali je itekako očigledno da su prethodnim duplim albumom "House of Gold and Bones" lestvicu postavili previše visoko. Previše je očigledno da ovogodišnjim "Hydrograd" pokušavaju da dokažu (i sebi i drugima) da se nisu solidno ispucali i da će im trebati još dosta vremena da osmisle nešto što će zaseniti malopre pomenuto duplo izdanje. Da li je ovo loš album? Generalno - nije. Da li je to i dalje "Stone Sour"? Jeste. Da li bih ga preporučio nekome ko još nije imao prilike da čuje ovaj bend? Apsolutno ne. Ovo je skup recikliranih ideja sa kvalitetnom šminkom koji se pod odrednicom "album" objavljuju kako bi se ispunile obaveze iz ugovora sa izdavačem od kog bend želi da pobegne. Kao što sam napisao: album generalno nije loš (nekoliko pesama je zaista predobro), ali to jednostavno nije to. 6,5/10.