четвртак, 28. децембар 2017.

Kombo #34

Piše: Peđa Eraković. 
Párodos: Catharsis
Pošto neću kriti da poprilično volim i mejnstrim metal zvuk modernih mladih bendova sa obe strane bare, poprilično mi je leglo da prvi put za ovaj blog presušavam upravo progresivce iz Salerna (Italija). Intro je nagoveštavao nešto lošiju produkciju, međutim od prve stvari na albumu (Space Omega) jasno se pravi šlagvort za ovo utegnuto izdanje, kako produkcijski, tako i muzički. Refreni su pevljivi i „radio friendly“, dok gotovo svaka stvar ima tipične black metal deonice. Sve to povezuju i primese simfonijskog metala koji doprinose da sve zajedno to čini poprilično avangardni zvuk, kako se bend inače i deklariše. Pesme naizgled počinju jednolično i kada bi se slušalo na preskok, moglo bi se reći da zalazi u monotonost, ali progresija prema drugoj polovini, a posebno na kraju svake pesme, čini najjaču stranu ovog benda, pa se tako „Black Cross“ završava odličnom, iako sporijom, vrlo prijemčivom solažom, dok „Evocazione“ finišira sprinterski, uz precizan double-kick bubnjara koji mi se čini jačom stranom ovog benda. I vokali su vrlo dobri. Ono što mi je donekle nedostajalo su nešto komplikovaniji rifovi, koji bi, priznajem, možda odudarali od celokupne atmosfere, ali u par pesama je svakako bilo prostora za tako nešto, jer se kroz gore pomenutu solažu jasno videlo da umeća ne nedostaje. Vratiću im se ponovo, makar zbog par pomenutih pesama. 7/10.

Scars of Solitude: Deformation
A, iz Finske malo melanholičnog metala. Jesam li rekao melodičnog? Da, melanholičnog. Kako se od Finaca i očekuje, muziciranje je na najvišem mogućem nivou, rifovi efektni, solaže bez greške, vokal odličan. Nisam tokom slušanja mogao da se otmem utisku da slušam HIM na steroidima (muzički). Pa čak i ne sa previše steroida, neke deonice su kao preslikani HIM, ali sa pevačem koji ipak peva znatno više tonove, a ne libi se da na momente sve preraste u skriming vokale. Zamerka kod većine pesama je odlazak u melanholiju kako odmiče, što je možda povremeno i nameran kontrast sjajnom uvodu u gotovo svaku stvar (mada je outro za „I remain Here“ jednostavan a efektan, ne traje predugo, taman da čovek da poželi da ponovo presluša). Izdanje koje možete pustiti i kolegama na poslu, a da vas ne napadnu kako ih maltretirate. Najviše mi se dopala pesma „Deformation Fool“, koja žanrovski najviše odstupa, tj. muzički najviše liči na neku kvalitetnu metalcore stvar, ali bez skriminga, što govori da možda ovaj bend treba češće da pravi izlete u druge žanrove, ili da jednostavno nisam za finsku melanholiju predstavljenu na ovaj način. Neopterećujuće izdanje svakako, ali pored ubacivanja neočekivanog breakdowna u sred balade (Emotional Graveyard), nema mnogo toga previše pamtljivog i novog. 6/10.

Torchia: Of Curses and Grief
Još jedan finski bend, ali ovaj put nešto svojstvenije ovim hladnim severnjacima. U pitanju je melodični death metal, a intro za album je ritual isterivanja đavola, što se perfektno uklapa u ono što nekoliko trenutaka kasnije sledi (mada je prva stvar prekratka, a možda i najslabija). Brzi rifovi, dovoljno kompleksni i različiti da nijednog trenutka ne dosade i da teraju da tokom preslušavanja albuma čekirate dugme „repeat“. Klimanje glavom se ne može obuzdati gotovo ni u jednom trenutku, osim tokom povremenih akustičnih deonica. Prepoznaje se uticaj komšija iz Švedske, posebno ranijih radova In Flames-a, što nikako ne može da smeta. Ono što se lako primeti odmah je da se pesme savršeno nadovezuju jedna na drugu, u par navrata „outro“ jedne se fino pretoči u „intro“ naredne. Najjači adut albuma je to što je svaka sledeća pesma bolja od prethodne, nešto što kod većine drugih uglavnom bude zamerka. I pri kraju su pesme prekratke, ta evrovizijska trajanja nečega što ima potencijal da bude epično možda jedino umanjuje moćnost ovog albuma. Preporuka da se u cugu presluša duplo, nećete zažaliti. 8/10.

Руины вечности: Шёпот забытых холмов
Selimo se u Rusiju, gde i ostajemo. Poslednji album benda čiji ću naziv, kao i albuma, biti slobodan da prevodim, donosi jako zanimljivu mešavinu različitih žanrova, ali i zvukova koji doprinose atmosferi. Ruine večnosti, inače trio, na poslednjem albumu „Šapat zaboravljenih brda“ ima i nekoliko gostujućih muzičara. Pored tipičnih death metal rifova, sa povremenim doom deonicama, prisutni su različiti instrumenti, kao što su klavir, violine, čela, a u par navrata mi se učinilo da čujem i harfu. Kroz sve se provlači i ženski pozadinski vokal. Verujem da to nije sve, ali suština je da sve doprinusi autentičnom zvuku koji uspeva da slušaoca odvede u ruska brda, pa ako ste sposobni da maštate, poprilično i zaplaši. Zvuk koji možete očekivati bi najbolje razumeli gejmeri koji su odigrali Vičera „Trojku“. Zamislite metal verziju pozadinske muzike sa violinama kada se prvi put susrećete sa šumskim vešticama. To je to. Čak su i veštice tu, iako nemam pojma da li se u tekstovima pominju, toliko ipak nisam slobodan da prevodim. Čitavo izdanje bi savršeno funkcionisalo kao prateća muzika uz filmsko/gejmersko makljanje sa kojekakvim karakondžulama iz slovenske mitologije. Muzički je sve na nivou, dobro producirano, posebno sam stekao utisak da je bubnjar vanserijski, iako je tempo i žanr takav da se ne može posebno istaći i razmahati. Ne bih nijednu pesmu posebno istakao, jer najbolje funkcioniše kao celina. Album vredi poslušati, slušati, mada nije osmišljen da se dopadne svakome. Ali ideja i rezultat - pun pogodak. 8/10.

Стахановцы: Ништяк
Ovde već neću biti slobodan da prevodim, jer nemam pojma. Prvi utisak je da je neobično bilo čuti ruski jezik u nečemu što počinje toliko svojstveno klasičnim američkim speed i thrash metal bendovima. Međutim, već tokom prve pesme, tako nešto se prihvati. Rifovi su brzi, efektni, sve što se od jednog thrash metal benda može očekivati. Začinjeno je sve to sa zanimljivim rešenjima tokom refrena, neprimetnim prelazima i promenema ritma da sve ne bi bila kopija Sleje. Već od druge pesme primetan je i uticaj još jedne braće - brazilske Sepulture, ali uz odsustvo bilo kakvih nacionalnih instrumenata. Стахановцы vole za sebe da kažu da su rudarski treš metal (opet, ako išta razumem kako treba), pa mnoge pesme počinju ritmom koji može da se uklopi u usklađeno naizmenično udaranje rudarskih alatki u stene (ne onako odvratno sporo kao u spotu za Sonne od Ramštajna). Nešto su sporiji od najpoznatijih predstavnika žanra, ali to ni najmanje ne smeta. „Гонки на вагонетках“ i „Пост Шахткор“ su uz uvodnu „Час испытания“ pesme koje su se istakle, a zanimljivo je da su prve dve bonus numere. Ili nije zanimljivo, jer je sve češće praksa da su uvodna i bonus pesme najbolje. Doduše, ovde ostatak albuma ne zaostaje previše. Znači čistokrvno, sirovo thrash metal izdanje, bez previše eksperimenata. Ko je ljubitelj žanra, ne treba da propusti ovaj album, ostalima može biti pomalo dosadno za u cugu, pa je dovoljno da prvo čekiraju preporučenu trojku. 7/10.

Темнолесье: Сказания
Ne želim da počinjem od vizuelnog aspekta jer bi ovo trebalo da je reslušavanje albuma, ali ovde moram. Kada najpre vidite pevača ovog benda, tipičan plavokosi Rus, uvek u narodnoj nošnji, prvo vam deluje da će zaigrati ruski nacionalni ples. Ako njihov spot pustite bez zvuka, pomislićete da peva folk, jer nežno cupka u mestu i gestikulira rukama i poput nekih srpskih narodnih pevača. Tu je i pevačica koja u dugoj beloj haljini i s cvetom u kosi takođe peva i scenu čini vizuelno dopadljivijom. Ostatak benda izgleda kao da nežno svira, a instrumente drže na način kako bi članovi
Garavog sokaka to činili. Ne sudite knjizi po koricama. Tamnolesje se deklarišu kao slovenski metal. To je prvo dizanje obrve, jer ne deluje kao da ovo dvoje mogu imati ikakve veze s metalom. Kada najzad poslušate, zaista se dobija izvorni način pevanja. Izvorni dark metal, recimo. Pevačev stil varira od pesme do pesme, pa se sve zajedno može svrstati u neku vrstu melodičnog folk death metala sa varijacijama. Vrlo interesantan i slobodan pristup, muzički prilično dobar, najbolje se sa poznatijim bendovima može uporediti sa ranijim albumima Epike, kada su bili poprilično mračniji, s tim da u Tamnolesju važniju ulogu ima muški vokal i skloniji su eksperimentisanju. Tu su i narodni instrumenti, sveprisutnost ruskog folklora, pa se svakako dobija unikat koji bi trebalo poslušati. Lično mi i pored ubacivanja neočekivanog, sve postane predvidivo posle nekoliko pesama, ali je sve u svemu više nego zanimljivo. Najsvetlija tačka (haha, najsvetlija) je poslednja pesma „Былина“. Belina? U tom slučaju - haha, belina. Da zaokruži ovaj mračni pristup ruskom folkloru. 6/10.